Naslovnica-flat-1000px

Kritika Vladimira Arsenića se može pročitati ovdje:

http://www.booksa.hr/kolumne/kritika-187-zapis-ur-zelimir-peris

Tekst je preuzet sa booksa.hr:

KRITIKA 187: ZaPis, (ur) Želimir Periš
Lišene potrebe da zadive lokalno, priče transcendiraju sredinu iz koje dolaze i iskaču velikim korakom ka neuporedivo širem prostoru.

Skupina autora, Samo ti pričaj (Udruga ZaPis – Zadarski pisci, 2013.)

POZITIVNO ODSUSTVO ZAVIČAJNOSTI

Udruženja pisaca na prostorima bivše Jugoslavije su mnogobrojna i mahom funkcionišu ili kao nacionalna poput HDP-a ili SKD/UKS-a ili kao lokalna poput riječkog Katapulta ili slične udruge u Splitu. Nacionalna imaju pred sobom velike zadatke i čini se da jedino HDP za sada uspeva da ostvari neke od proklamovanih ciljeva odbrane i uzdizanja struke pisca/spisateljice. Lokalna udruženja imaju sasvim drugačiju namenu i ona funkcionišu kao grupe za podršku u svakom smislu, pa i onom terapijskom, odnosno kao mali literarni kružoci u kojima sede zaljubljenici u književnost i pisanje čije su ambicije za početak da se dobro zabave i da podele svoje kreativne patnje sa istomišljenicima. Mnoge od ovih udruga danas se mogu podičiti uspesima svojih članova poput Tee Tulić ili Envera Krivca ili Siniše Kekeza.

U Zadru postoji ZaPis, odnosno udruženje zadarskih pisaca koje je protekle godine uz pomoć Gradske knjižnice Zadar objavilo simpatičnu knjižicu sa radovima svojih članova pod nazivom Samo ti pričaj. Iako pridev simpatičan nosi određenu pokroviteljsku konotaciju, nije mi namera da bilo kome povlađujem, dapače. Tekstovi su izašli, oni se nalaze u javnosti i više ne pripadaju isključivo i jedino svojim autorima. Ove priče su sada jednako vlasništvo i bilo kog čitaoca koji knjigu uzme u ruke, pročita nešto iz nje i to mu se svidi odnosno možda i ne. Prema tekstu koji je u javnosti ne treba imati nikakve milosti, bez obzira da li se radi o autorima/autorkama kojima je ovo prvi objavljeni tekst ili ne. Štaviše, bolje je za nekoga ko tek počinje da se prema njegovom tekstu čitaoci odnose sa brutalnom iskrenošću jer postoji nada da će on/ona to shvatiti sa razumevanjem i potruditi se za sledeći put. Konačno, čitalac ne poznaje autora/autorku o čijem tekstu sudi. Pohvala ili pokuda ide na dušu teksta i nikada nije lična, čak i kada govori o pretpostavljenom odnosno podrazumevanom autoru. Nikada se zamišljeni autor/autorka dela ne podudara sa istorijskim ličnostima koji nose copyright na tekst. Konačno, svi mi se vremenom menjamo, naši identiteti su fluidni, pa će tako osoba koja piše ovaj tekst biti za nijansu drugačije od one koja će sutra ustati, piti kafu, otići na posao. Ako ništa biće za nekoliko sati starija. U tom smislu, autori pripovedaka u knjizi Samo ti pričaj nisu iste osobe u autorefleksiji i u čitalačkoj mašti, ali nisu iste osobe u odnosu na trenutak kada su pisale priče.

Ono što je zajedničko svim pričama i što je veoma pohvalno jeste odsustvo zavičajnosti u onom patrijarhalno parohijsko palanačkom smislu. Nema u ovim pričama ničega što bi na prezaslađeno kičerski način asociralo na grad i milje u kojem su nastajale. Čak i kada ga pominju, one su ga uveliko prerasle, one su u dobrom smislu reči univerzalne jer se tiču ljudskih sudbina i života, ma gde one bile. Lišene potrebe da zadive lokalno, iako se služe i dijalektom i imaginarijumom koji je karakterističan, one upravo na taj način transcendiraju sredinu iz koje dolaze i iskaču velikim korakom ka neuporedivo širem prostoru. Sledeći Aristotelovu pouku o opštosti književnosti koja se prepoznaje u mikrokosmosu jedne pripovetke, zadarski pisci okupljeni u zbirci Samo ti pričaj predstavili su svoj grad onako kako zaslužuje, dajući mu ulogu kulise koja se menja već prema potrebama njihovih narativa.

Knjigu otvara pripovetka Marija Padelina ‘Drugi korijen iz broja 33’. Kako je već naslovom nagovešteno, radi se od apsurdnom tekstu na tragu avangardne i eksperimentalne književnosti, najpre Danila Harmsa, ali sa prizvukom modernijih uticaja poput Letećeg cirkusa Monthyja Paytona. Ipak, da bi ovako jedna priča mogla književno da uspe, njoj je potreban odličan ritam, razigraniji jezik i jasna poenta u kojoj bi se apsurd na neki način doveo do paroksizma. Književna avangarda, bez obzira na svoju razbarušenost i odbijanje da se povinuje zakonima književnog stvaralaštva, ipak nije proizvoljno nizanje jezičkih celina koje teže da odsustvom nametnu novi smisao. Naprotiv, ona se kreće u relativno strogom svetu književne motivacije koja u Padelinovoj priči, zajedno sa humorom, u velikoj meri nedostaje.

Priča ‘Game boy’ Nikoline Dolfić je mnogo klasičnija po svojoj formi i značajno bolja po svojoj izvedbi. Pripovetka se bavi veoma važnom, ali književno veoma opasnom temom seksualnog zlostavljanja dece. Zbog tako nezgodnog terena izbor perspektive u tekstu postaje izuzetno značajan. U ‘Game boyu’ se priča iz ugla devojčice Eme i to u velikoj meri priči čini interesantnom zato što računa na veliku razliku u znanju između glavne junakinje i čitalaca. Upravo u toj napetosti, ova priča uspeva, iako je zaista prostora za popravak ostalo dosta.

Priču ‘Mekan ko duša’ potpisuje Elvis Serdar i ona je jedna od tri koje se koristi nestandardnim hrvatskim, odnosno u kojoj je dijalekat izabran radi uverljivosti i efekta. Međutim, kao i priče ‘Dida Niko’ i ‘Trebunal’ koje su takođe napisane u dijalektu, i ova se zasniva na dosetki, na vicu, odnosno za svoje razumevanje traži poentu. Ona računa na gradaciju čitalačke znatiželje da sazna zbog čega glavni junak i pripovedač ima probleme sa ženama, a jezik je tu da okarakteriše i prikaže protagonistu kao neobrazovanog i intelektualno ograničenog čoveka. Ona donekle uspeva u tome da putem jezika dočara neke stereotipe i da ih kroz pomenutu poentu razbije jer nam se pruža prilika da pročitani i saznati materijal drugačije organizujemo, odnosno da u svetlu novih informacija pripovetku shvatimo drugačije. Ipak, čini se da je sve to moglo i bolje, posebno što vedar ton ove priče često biva izigran, pa umesto veselog humora dobijemo sablažnjujuću tragediju. Jasno da je svaki humor, kao i svaku tragediju, moguće pretvoriti u sopstvenu suprotnost, kao i da jedno bez drugog ne idu, ali ipak su u ovoj pripovetki skokovi suviše veliki, suviše neočekivani, da bi bili književno plauzibilni.

‘Scenarij’ je pripovetka Tihane Gamibraže koja je napisana iz perspektive ostavljene žene, odnosno žene posle raskida sa ljubavnikom. Priča se odvija u dva vremenska plana – retrospektivno saznajemo istoriju odnosa između protagonistkinje glumice i Režisera, a u sadašnjosti pripovetke se govori o novom početku za koji je potrebno raskrstiti u potpunosti sa starim životom. U velikoj meri lišena patetike, sa vešto ukomponovanom paralelom odnosa sa majkom, ‘Scenarij’ je zaista veoma dobra priča koje se ne bi postidele ni ambicioznije antologije.

Želimir Periš je za sada najpoznatije ime među autorima i autorkama Zapisa. Dobitnik nagrade Lapis Histriae, nagrađivan i na drugim konkursima širom regiona u Samo ti pričaj predstavio se pripovetkom ‘Tototo’. Cepkajući narativ o ‘velikom životnom krugu’ na 31 delić od kojih svaki razrađuje ili neku arhetipsku scenu ili neku opšteprihvaćenu misao, on je ispričao priču o ljubavi u kojoj se uloge unapred podele, ali na koncu nismo sigurni da li je moguće očuvati taj ‘prirodni’ raspored muških i ženskih rola. Poigravajući se onim što unapred već znamo i očekujemo, on je priču doveo do ironijskog i neočekivanog kraja, pokazujući upravo da su dokse i arhetipovi najveći neprijatelji emocijama. Odlično pronašavši metafore (tototo, pad sa trešnje), Periš uspeva da nasmeje u trenucima kada stvari deluju dosadno-tragično.

Pripovetka ‘Marina’ je po mom mišljenju najbolja priča u ovoj zbirci. Užasna u svojoj jednostavnosti, ispričana iz dve suprotstavljene perspektive devojke i mladića, ona priča poražavajuću priču o mladima u današnje vreme. Način na koji je autorka Valentina Mlađen uspela da povest o jednom naivnom flertu dovede do užasnog kraja čije su posledice istovremeno nikakve i nesagledive, zaista je impresivan. Događaj koji se zbio i koji predstavlja paradigmu odnosa koji patrijarhalno mačističko društvo ima prema ženama jednako je zastrašujući kao i reakcija devojke (devojčice) koja zna da mora da očuva svoju ulogu vragolaste, ali ipak uzorne kćeri. Događaj koji će kasnije biti obavijen velom ćutanja, koji će biti zatrpan u svakodnevicu i potisnut u dubinu duše je samo jedan u nizu onih koji se ponavljaju svakoga dana u svim (malim) gradovima. Ova priča, zajedno sa ‘Tempus nefecundi’, predstavlja više nego uspešan iskorak koji zbirka čini u pravcu feministički orijentisanog ženskog pisma, a opet su i jedna i druga porazno istinite u svojim zaključcima.

Priča ‘Dida Niko’ Ivana Boška Habuša je najniža tačka zbirke. Ovaj tekst se ne razlikuje mnogo od pismenih zadataka duhovitijih osnovnoškolaca.

Vlatka Basioli priču ‘Tempus nefecundi’ smešta u postapokaliptički pejzaž u kojem pleme vladara regije otima žene i čini ih rodiljama. Naratorka priče je oteta devojka koja s jedne strane ne uspeva da izvrši ulogu zbog koje je tu, a s druge joj polazi za rukom da od obične rodilje postane ljubavnica, supruga i partnerka najmlađeg od vođa plemena. Upotreba daleke i neodređene budućnosti, kao i drama zatočeništva koje podseća na Šeherezadino, priču čine univerzalnom. To se nažalost odnosi i na položaj žene. Ambiciozna u svojoj zamisli, ova noveleta gradacijom dovodi čitaoce u nadu da će stvari završiti srećno, da će pojedinac nadvladati pleme, da će žena-umetnica uspeti da porazi i preobrati ratnika. Ipak, sudbina žene je zapečaćena. Postoje rodne uloge koje su odavno podeljene i one su tu da ostanu. Priče Vlatke Basioli i Valentine Mlađen nas pozivaju da se zapitamo o ovim obrascima i da ih menjamo.

‘Orfej je sam’ Roberta Nezirovića je parabola o vlasti. Jednog dana budući gradonačelnik Orfej se budi u potpuno praznom gradu. Ova fantastična okolnost koja kao da je izvučena iz Gogoljevog šinjela pruža nam priliku da saznamo sve o moralu čoveka koji predstavlja tip uspešnog političara na ovom prostoru, a verovatno i mnogo šire. Njegova ispovest koju čini u nadi da će mu bog vratiti potčinjene, a ne da bi olakšao dušu i ispovedio grehe, predstavlja biografiju licemera i bezdušnika kojem ništa nije sveto. Izbor imena Orfej za jednog nitkova više je nego ironičan. Ako je mitski Orfej bio pevač koji je svojom snagom mogao da očara životinje, ljude pa čak i bogove, onda je Nezirevićev Orfej neko sasvim suprotan tome. On ne samo da nikoga ne uspeva da očara, već uspeva da rastera sve oko sebe. Mitski Orfej je sišao u Had da dozove Euridiku, a Orfej iz priče se nalazi u paklu, ali nema nikoga ko bi ga slušao/voleo, on je apsolutno sam. Zastrašujuća je usamljenost zla, jednako kao i njena banalnost. Naši vlastodršci, bez obzira na kojem su nivou vlasti, pokazuju patologiju koja bi trebalo da nas zabrinjava jer samoća je za njih kazna jedino zato što nemaju ljude kojima bi vladali. Smisao njihovog života leži u tome i ni u čemu drugom.

Priča ‘Zobene pahuljice’ Andreje Malte (Jezeršek) takođe ne predstavlja vrhunac zbirke, iako ima određenu dozu humora i lepote. Ljubavni odnos između Betine i Miškeca koji pratimo na fonu operacije hemoroida kojoj se ona podvrgava daje raznobojnu gotovo almodovarovsku sliku u kojoj se paradoksi veselo spajaju. Ipak, u mnogočemu ova pripovetka zaslužuje bolju obradu, finije tkanje odnosno precizniji jezik i likove. Šok jeste važna književno-umetnička metoda, ali on mora da ima svoje dubinsko opravdanje.

‘Plavo, crno, žuto’ Ive Pejković je priča o seksualnom sazrevanju jedne devojčice i o nerazumevanju kojim je ono praćeno. Pokušaji da se mlada žena utera u tor, da se učini društveno prihvatljivom ne polaze za rukom ni učitelju, ni lekaru, ni majci. Ako su ‘Marina’ i ‘Tempus nefecundi’ bile feminističke priče o statusu quo, onda je ovo priča o pokušaju promene, o pobuni, o oslobađanju putem čulnosti. Čini se, ipak, da tekst deluje pomalo naivno i neverovatno, kao i da pokušava da šokira, da iznenadi, da bude hrabriji i veći od verovatnosti i nužnosti.

Zbirku zatvara priča ‘Trebunal’, napisana na dijalektu i kao i prethodne dve zasnovana na dosetki, na narodnoj mudrosti, na starom verovanju da je moguće da neprosvećen, ali inteligentan čovek nadmudri učenog. Pripoveda se o čoveku dovedenom pred sud koji naposletku uspeva da toliko ispreskače sudiju da mu na kraju daju novac samo da ode. Bez obzira na suštinsku robinhoodovsku naivnost, priča je napisana upečatljivim jezikom, sa finom gradacijom i dobrom dramaturgijom, tako da od sve tri ‘dijalektološke’ ona deluje najbolje i najsvežije.

Samo ti pričaj udruge Zapis jeste knjiga/katalog onoga što oni rade. Bez obzira na činjenicu da priče nisu ujednačene kvalitetom i da u knjizi postoje blistavi i manje blistavi trenuci, ovo je jedan od recepata kako se može predstaviti sopstveno stvaralaštvo, načiniti presek rada, izaći udignute glave u javnost. Zaista Zapis nema čega da se stidi, štaviše. Uz uporan rad koji im je i do sada bio svojstven, oni već predstavljaju odličnu bazu za hrvatsku i regionalnu književnost, a od toga se zaista više i ne može tražiti.

Vladimir Arsenić

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.

24.06.2013

Kritika ZaPisove zbirke na booksa.hr